Kolonija srpskih futsalera koji igraju u inostranstvu je sve veća.

Za to su zaslužni igrači koji su van granica naše zemlje ostavili odličan utisak i tako dali priliku svojim kolegama da se oprobaju u nekoj od jačih i bolje plaćenih liga. Od aktivnih igrača to su naravno Marko Perić, Miodrag Aksentijević, Mladen Kocić, Dragan Tomić, ali i još mnogi drugi srpski reprezentativci. Jedan od njih je i Marko Radovanović, koji trenutno nastupa za Luejzi iz Bejruta u Libanu. Svojim ponašanjem na terenu i van njega i kako igračkim, tako i ljudskim kvalitetima Marko je pokazao da je vrhunski sportista, a Futsal Balkan je napravio malu priču o karijeri ovog 26-godišnjeg futsalera.

Kako si počeo da se baviš futsalom, da li je i tvoja karijera išla preko travnatih terena do magične igre na petoparcu? Ukoliko jeste zbog čega si se odlučio na taj korak?

– Prva ljubav mi je kao i kod svakog igrača bila veliki fudbal, pa sam tako i ja sa šest godina počeo da se bavim ovim sportom. Ipak, 2012. godine sam odlučio da napustim fudbal i fokusiram na futsal, najviše zbog povreda koje su bile sve češće i telo je sve više trpelo. Na turnirima sam već uveliko učestvovao, ovom igrom sam se bavio rekreativno i primetio sam da je ljubav i privrženost futsalu ipak za nijansu veća.

U Srbiji si, ukoliko se ne varam, debi na futsal sceni imao u Partenonu, timu sa velikom tradicijom? Ko je zaslužan za tvoj prelazak u halu i dalji razvoj karijere?

– Tako je, debitovao sam u dresu KMF Partenon, za koji sam odigrao jednu polusezonu na inicijativu trenera Veljka Spasojevića kome sam i danas zahvalan zbog toga. Ubrzo je karijera krenula uzlaznom putanjom i dobio sam ponudu od tadašnjeg trenera KMF Kalča, Vladana Miladinovića Koske koji je uz igrača Miloša Zlatkovića Fasulasa želeo da me vidi u Nišu. U tom klubu sam proveo dve sjajne godine, zaista puno napredovao i stekao veliko iskustvo.

Posle Partenona i Kalče, stigao si i do velikog Ekonomca, tima koji je san svakog srpskog futsalera. Kako se sećaš dana provedenih u Kragujevcu?

– Ekonomcu su me preporučile upravo igre u niškoj Kalči i posle dve sezone u hali Čair dobio sam poziv od Vladana Cvetanovića Vlajčeta da se pridružim redovima šampiona Srbije. Tamo provodim godinu ipo dana i dostižem vrhunac svoje karijere, dobijam poziv tadašnjeg selektora Ace Kovačevića da nastupim za reprezentaciju Srbije. Imao sam tu čast da igram Evropsko prvenstvo 2016. godine u Beogradu i da u nacionalnom dresu pred domaćom publikom nastupim u beogradskoj Areni. Ekonomac je definitivno bio veoma važan korak u mojoj karijeri.

U karijeri si, pre odlaska u inostranstvo, nastupao i za Smederevo. Da li je to, po tvom mišljenju bio korak napred ili korak nazad u karijeri? Imao si više slobode i više minuta nego u Kragujevcu, koliko ti je to pomoglo da napreduješ kao igrač?

– Sve u životu ima dve strane medalje, tako da ne smatram da je moj odlazak u Smederevo bio korak nazad već je bio još jedna smernica za moju dalju karijeru. Veća minutaža u Smederevu pružila mi je psihičku potporu u vidu samopouzdanja što mi je naravno pomoglo za dalji razvoj karijere.

Igrao si u Jermeniji, za futsal klub Leo, prvaka te države. Kakve utiske nosiš iz ovog kluba?

– U Jermeniju sam ovog leta otišao kao pojačanje za UEFA Futsal kup, potpisao sam ugovor na dva meseca sa ciljem da timu pomognem da prođe kvalifikacije i domogne se ‘glavne runde’. Ispunio sam očekivanja, klub je otišao dalje, a ja sam kao nagradu dobio nekoliko ponuda i odlučio se da pređem u Luejzi iz Bejruta i oprobam se u Prvoj ligi Libana.

Možeš li nam reći nešto o gradu u kom živiš i organizaciji kluba za koji nastupaš sada? Deluje li sve profesionalnije nego u Srbiji ili ipak nema tolike razlike?

– Trenutno se nalazimo na drugom mestu na tabeli sa 15 bodova iz šest utakmica, a jedini poraz imamo od šampiona Libana, ekipe Bank of Bejrut, što je veliki uspeh jer je Luejzi tek ove sezone ušao u Prvu ligu. Što se organizacije samog kluba tiče, zaista moram da pohvalim njihov odnos prema igračima i prema meni kao strancu. Zadovoljan sam ažurnošću što se tiče isplate finansijskog dela ugovora. Ako bismo povukli paralelu između naših klubova u Srbiji i Luejzija, ne mogu baš reći da su na profesionalnijem nivou od nas. Imaju nekih prednosti, ali imaju i mana, način igre se dosta razlikuje i još uvek se privikavam.

Kakvi su ti dalji planovi u karijeri?

– Trenutno ne mogu ništa da preciziram, zadovoljan sam u Bejrutu, ako se ukaže bolja prilika naravno da ću razmisliti.

Najbolji igrač protiv kog si igrao u karijeri je…?

– Igrao sam protiv dosta dobrih igrača do sada, ali kao jednog od najboljih moram da izdvojim Rikardinja. Bila mi je čast da budem sa njim na terenu!

Da li imaš neki momenat koji bi izdvojio kao najlepši u karijeri?

– Definitivno Evropsko prvenstvo prošle godine. San svakog sportiste je da doživi da pred punim tribinama i domaćim navijačima zaigra za nacionalni tim.

Za kraj, da li možda imaš neki posebni ritual pred utakmicu?

– Posebnih rituala nemam, bitno mi je samo da sam odmoran i oran za igru, tada će sasvim sigurno sve biti kako treba!

Marko je prošao put od velikog fudbala i čestih povreda do pune beogradske Arene, nacionalnog tima i prilike da u inostranstvu pokaže koliko vredi. Dokazao je da se uz kvalitetan rad sve može postići i pravi je primer kojim putem mladi igrači u Srbiji treba da idu. Danas Bejrut, a sutra ko zna, možda Španija, možda Rusija, možda Italija… Za ovakve igrače, koji imaju i velike ljudske kvalitete, samo je nebo granica!

Leave a Reply

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.