Sreću čine male stvari i ljudi koji znaju da uživaju u trenutku bez obzira gde se nalazili i šta radili, obično su najsrećniji i najispunjeniji.

Ovo je priča o tom trenutku koji mene čini srećnim već šest, a neke moje drugare sedam godina! O čemu se zapravo radi?

Za one koji ne znaju, ja sam Žarko Sokić, za neke Žare, za neke Žarhof, za neke ‘Kesa’, za neke ‘Mamarela’… I već neko vreme sam zadužen za objave iz Srbije na internet portalu Futsal Balkan. Pored novinarske karijere, pokušao sam da izgradim i karijeru futsal golmana, branio sam u timovima iz Srbije i ekipi Cezara iz Budve, a trenutno sam član Gročanskog Futsal Kluba. Ipak, godinama unazad najviše me ispunjava to što sam deo ekipe koja je učesnik amaterske BALF lige i brojnih letnjih i zimskih turnira širom Srbije. To je ekipa A8 (Awesome 8) i moji drugari i ja slavimo sedmi rođendan 28. februara ove godine, pa sam ja rešio da javnost na Balkanu upoznam sa ovom pričom!

Ekipa A8 nastala je dakle 28. februara 2011. godine. Tim koji je prvenstveno okupljen činili su drugari sa malo fudbalskog iskustva, a alfa i omega bio je Dejan Stojanović, tada još vaterpolista, a sada igrač kog je jako teško pomeriti na sidru i svakako duša ove ekipe! Ideja je bila da se odigra liga ‘Klarens Sedorf’ jedna od prvih balonskih liga u amaterskom fudbalu i pošto je tim brojao osam članova Deki i ekipa su želeli da se zovu veoma originalno – ‘8’! Pravila lige bila su takva da je ime tima moralo biti na engleskom jeziku pa se popularni El kapitano dosetio, zašto se umesto ‘Osam’ ne bi zvali ‘Awesome’ (veoma sličan izgovor, za one koji ne poznaju engleski zvuči odprilike ovako – ‘Osom’). I tako je sve počelo…

Ja sam lično došao u tim slučajno, upravo na poziv mog prijatelja iz ‘Sportske gimnazije’ Dejana Stojanovića. Sećam se i prve utakmice, na turniru u Selu Rakovica u Beogradu izgubili smo 4:0 od ekipe pod imenom ‘Drugari’ koja je kasnije igrala i finale tog takmičenja. Ipak, prošli smo grupu i u četvrtfinalu smo poraženi od tada turnirske institucije pod imenom ‘Trinidad i Tobago’, ali i pored poraza ovaj turnir je bio dovoljan da krene lavina koja i dan danas ne prestaje! Drugi turnir bio nam je memorijal ‘Nikola Sekulić’ na Novom Beogradu, a ni tu se nismo proslavili i ispali smo u ranoj fazi.

Napravljen je plan i sastavljena je ekipa od pre svega kvalitetnih ljudi van terena, koji su spremni na mnoga odricanja, počevši od vremena, preko para pa sve do mnogih drugih stvari, zarad drugarstva! Jer to za takve ljude nije odricanje, već ulaganje u neka mnogo lepa sećanja i velika prijateljstva koja su neraskidiva. Igrali smo sve turnire koje smo mogli da priuštimo, jer je retko ko od nas radio, a finansirali smo se isključivo ‘iz svog džepa’. Ali vremenom ekipa je rasla i rasla, pa je na amaterskom nivou dostigla određeni nivo i poštovana je gde god da se pojavi.

Bilo je velikih uspeha, ludih utakmica, teških poraza i bolnih nepravdi… Sve smo prošli zajedno! Igrača koji su nosili žuto – crni dres je toliko da neću ni pokušavati da ih nabrojim, ali je kostur tima nekako uvek bio isti, a zadržavali su se oni koji su ispunjavali samo jedan uslov – bili su pravi drugari i u dobru i u zlu! Svi smo odlazili, imali teške periode, ali smo se uvek i vraćali jer, gde da se vratiš ako ne kući?! I šta god da se desilo, ljudi koji vole ovaj tim su uvek bili tu jedni za druge!

Jedno vreme igrali smo i pod imenom A8 Vukovi i ta fuzija nam je donela neke nezaboravne trenutke! Ipak, drugarski smo se razišli sa ekipom sa Banjice, a najveći Vuk među Vukovima, Nebojša Škorić je sada jedan od nabitnijih šrafova u žuto – crnoj mašineriji!

Kao kruna svega, poslednjih par godina došao je uspeh, pa smo tako česti učesnici završnica mnogih turnira, a finale BALF lige igramo već dve sezone zaredom (jedno zlato, jedno jako bolno srebro). I uvek smo poželjan rival svim ekipama, svako ko nas izvuče kao protivnika je zadovoljan, niko ne može da izdvoji jednog igrača koji odskače, ali mi svaki put ‘poginemo jedni za druge’, a to je često mnogo važnije od samog kvaliteta. Stigli su i sponzori (koje ne odbijamo 🙂 ) pa smo se malo i finansijski rasteretili… Čak su i pojedini fudbaleri i futsaleri iz elitnog ranga naše države bili deo ove priče, ali ne kao pojačanja, već kao drugari koji su želeli da osete tu hemiju koja vlada među nama!

Stigli smo do vrha Alpa i ‘Ajfelovog tornja’ i nemamo nameru da se zaustavimo!

U timu imamo programera koji ne zna da koristi društvene mreže, igrače koji pričaju španski, japanski, francuski, engleski, arapski i mnoge druge jezike sveta, golmana koji je kao igrač stao na gol, bivšeg vaterpolistu kao kapitena, dva pravnika, buduće pripadnike organe reda, ali i legende beogradskog velikog fudbala… Za sve prekide na terenu nam je zadužen svestrani talenat koji ne izlazi iz teretane i ima građu bodibildera, a kreće se lagano poput pera… U jednim kolima se ne smeju pustiti narodnjaci, dok se iz drugih samo oni čuju… Spojili smo nespojivo i možda je baš zato cela ova priča posebna!

Jer živeti i svakodnevno provoditi kvalitetno vreme sa ljudima koji su spremni da u svako doba dana i noći učine bilo šta za tebe je privilegija koju nema svako i koja se jednostavno ne pušta!

Naša ekipa ima i zvaničnu Fejsbuk i Instagram stranicu, a možete nas pronaći na sledećem linku, pa ko želi neka nas zaprati:

ZVANIČNA FEJSBUK STRANICA EKIPE A8

INSTAGRAM PROFIL EKIPE A8

I šta bih rekao za kraj… Ne znam ni sam, teško je izraziti emociju koju osećam jer je ovo nešto do čega mi je najviše stalo! Navijači Partizana imaju jednu lepu pesmu koja možda oslikava celu priču, a ona počinje stihovima – ‘Dobro pamtim sve’! I pamtim… Prvi turnir, Đukino i Šinđijevo oduševljenje što je konačno došao golman koji bar zna da uhvati loptu, nulu protiv Trinidada u Paviljonima na moj rođendan, odlazak i povratak i to u tri navrata, kao i to da ste sva tri puta bili tu za mene iako možda i nije trebalo, Fontana kup gde nam je teže bilo dati gol nego rešiti Fermatovu teoremu, polufinala i finala u 61. bloku, topovske udare koji su padali u naših šest metara, Dobanovce, Novi Sad, treće mesto u Zlatnoj ligi i oduševljenje velikog Pižona utakmicom protiv Aerodroma, okupiranje Urgentnog posle Bogijeve povrede, ludi dvomeč protiv Karaburme u polufinalu, a zatim i prvu titulu u BALF ligi, bolan poraz u finalu sledeće sezone… To su neverovatne uspomene i kada ih se prisetim shvatam samo jedno – ovaj tim će tek pokazati svoj pun potencijal!

Zato srećan nam sedmi rođendan drugari, nek ih bude bar još 777, a za posle ćemo da vidimo!

Leave a Reply

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.