Ženska futsal reprezentacija Srbije napreduje iz dana u dan.

Na nedavno završenom turniru osvojen je i prvi trofej, uz neke spektakularne akcije i prelepe golove. Naše dame pokazale su da će u budućnosti moći ozbiljno da se računa na ovu selekciju, a zanimljivo je i to da na ovom turniru nisu bile kompletne. Na terenu nije bilo standardnog člana ove selekcije, devojke koja već ima i internacionalno iskustvo pošto je uz Mariju Armuš i Barbaru Izgarević bila deo hrvatske ekipe Meteora iz Zagreba, Jovane Jevremović. Jovana je doživela tešku povredu kolena, ali je to nije sprečilo da na svakoj utakmici bodri svoje saigračice! Kontaktirali smo Jovanu i to neposredno posle operacije kolena, a njena priča očekuje vas u nastavku teksta.

Za početak, recite nam kako je prošla operacija? Da li je sve u najboljem redu i da li nova operacija – „operacija povratak na teren“ može da počne?

Za pocetak zdravo svima i hvala što ste me kontaktirali i prepoznali moju ljubav prema ovoj čarobrnoj igri, i generalno što pratitie ženski futsal! Operacija je protekla odlično. U sredu 5. juna ujutru sam primljena na ortpediju na Banjici i već popodne operisana bez ikakvih komplikacija i problema. Što se operacije povratka na teren tiče, ona će potrajati malo duže s ozbirom na ozbiljnost povrede, ali ja se trudim da maksimalno slušam doktore i medicinsko osoblje i dajem sve od sebe da i to bude uspešna operacija.

Kako je došlo do nezgodne povrede koja Vas je odvojila sa terena?

Do povrede je došlo sredinom aprila na jednom od treninga reprezentacije. Meni je i dalje nejasno šta se tačno dogodilo, znam da sam u jendom trenutku vukla kontru, a već u sledećem sam se našla ležeći na parketu s ogomnim bolom i bez mogućnosti da pomerim nogu. Odmah su me odvezli u hitnu, a konačna dijagnoza – potpuna ruptura prednje ukrštene veze, postavljena je desetak dana kasnije nakon brojnih pregleda i snimanja.

Фотографија корисника Ženska futsal reprezentacija Srbije

Kao što smo na početku teksta naveli, jedna ste od retkih futsalerki sa internacionalnim iskustvom. Uz Mariju Armuš i Barbaru Izgarević, čija imena su sinonim za ženski futsal u Srbiji, nastupali ste za hrvatsku ekipu Meteora futsal iz Zagreba. Kakve uspomene nosite iz Hrvatske i koliko su Vam nastupi za ovaj tim značili za dalji tok karijere?

Da, Marija, Barbara i ja smo zajedno nastupale u hrvatskoj ženskoj fustal ligi igrajući za Meteoru. Iz Zagreba nosim prelepe uspomene, jer smo divno prihvaćene i od strane uprave i od strane igračica, sa kojima se često i čujemo. Kada sam ja nastupala za Meteoru nismo imale kompletan tim zbog papirologije pa ostaje žal za boljim rezultatom i plej-ofom, ali sam svakako presrećna što sam igrala tamo i stekla i to iskustvo.

Kako je uopšte došlo do toga da se oprobate na magičnoj igri na petoparcu? Da li ste se u prošlosti bavili i fudbalom i kako se stvorila ljubav prema futsalu?

Futsal sam počela da igram tako što sam se pridružila ženskoj futsal sekciji na fakultetu. Nisam ni slutila da će to prerasti u takvu ljubav. Tada sam se još bavila fudbalom i atletikom. Kako sam s atletikom imala probleme zbog promene grada i trenera, fudbal je nekako prevagnuo, a potom sam se potpuno zaljubila u futsal koji je iz priče izbacio i fudbal i postao glavna opsesija svih ovih godina!

Фотографија корисника USSB Liga studentkinja Beograda - Futsal

Kompletna ženska futsal reprezentacija Srbije igrala je, ili i dalje igra, univerzitetsku ligu. Vi ste bili deo futsal tima Fakulteta organizacionih nauka i redovno ste igrale samu završnicu šampionata. Šta biste poručili devojkama koje tek počinju svoju univerzitetsku karijeru? Koliko su važni nastupi za fakultet, s obzirom na to da zvanične ženske futsal lige u Srbiji i dalje nema?

Gotovo svi članovi naše reprezentacije nastupaju ili su nastupali u univerzitetskoj ligi. Ja sam nastupala za Fakultet organizacionih nauka, a prošle godine i za Fakultet veterinarske medicine. Za mene je to možda bio i ključan period. Mi drugih šansi da igramo futsal i nemamo, zbog toga je univerzitetski sport za nas veoma značajan. To je, takoreći, bio početak naših karijera. Na univerzitetskim takmičenjima smo se i pronašle kao futsalerke, do tada smo bile fudbalerke koje su doskočile da pripomognu fakultetu na turniru ili neko ko je tu zbog druženja i zabave. Ja bih kao veoma bitan trenutak za sebe izdvojila i Univezitetsku reprezentaciju koja je nastupala na Evropskim igrama u Zagrebu 2016. , kao neko prvo pravo profesionalno futsal iskustvo s obizirom na nivo takmičenja, organizacije, ekipa… Devojkama bih poručila da ne oklevaju oko odluke da li nastupati za fakultetsku ekipu, jer za ispite će svakako imati vremena, a iskustvo igranja za fakultet, koje osim šanse za možda neko probijanje i ozbiljnije bavljenje futsalom, nudi i mnoga prijateljstva, zabave, druženja i nezamenljivih trenutaka!

Фотографија корисника Ženski Futsal Klub FON

Šta je, po Vama, potrebno kako bi se ženski futsal na ovim prostorima dodatno razvio i doživeo ekspanziju?

Za početak sigurno liga, makar i kao u Hrvatskoj, da se igra u zimskim periodima, turnirski, a bilo bi još bolje kada bi to trajalo i tokom godine i kada bi imali prilike da treniramo stalno. U regionu se malo više radi na tome, bar se organizuju zimski ili letnji turniri, možda bi neko i kod nas mogao da se zainteresuje za ženski futsal jer ima devojaka koje stvarno vole ovaj sport, vredne su i željne učenja i napredovanja.

Фотографија корисника Zagreb Winter Cup

Na nedavno završenom turniru reprezentacija Srbije osvojila je prvi trofej.

Фотографија корисника Igor Gacic

Vas su, zbog povrede i štake koju ste nosili, uporedili sa malim Stanojem, dečakom koji je pratio našu reprezentaciju na prvom Svetskom prvenstvu u fudbalu u Montevideu 1930. godine. Kao što je mali Stanoje u Montevideu doneo sreću Tirketu, Moši i ekipi, tako ste i Vi, sa štakom, uz teren ispratili svaki meč ženske reprezentacije koja je napravila veliki uspeh. A može se reći bili ste i uspešniji od malog Stanoja jer je u Montevideu upravo malo sreće nedostajalo kako bi reprezentacija ušla u finale. Šalu na stranu, koliko Vam je teško palo to što na terenu niste mogli da pomognete svojoj ekipi?

Reci ću vam samo da sam bila toliko ponasna na njih i prikazanu igru, i toliko srećna i euforična da sam gotovo zaboravila na svoju nogu i nemogućnost igranja. Volela bih da napomenem da mi je jako drago što je Mara Vuković, moj idol još iz detinjstva, devojka sa kojom sam trenirala fudbal u Požarevcu, i na koju sam se ugledala, zaigrala futsal za nas i pokazala magiju na petoparcu.

Za kraj, još jedno pitanje. Kada možemo da Vas očekujemo ponovo na terenu?

Ako sve protekne u najboljem redu, nadam se u decembru, manje-više. Hvala još jednom portalu Futsal Balkan na podršci, kao i svima koji su mi pomogli i bili uz mene u ovim trenucima.

Фотографија корисника Ženska futsal reprezentacija Srbije

Leave a Reply

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.