Stefan Falkao Aleksić: Golovi u finalu posle 226 dana pauze

Stefan Aleksić, poznat i kao Falkao, iskusni pivot poznat je po energiji, golgeterskom instinktu i borbenom duhu na terenu. Stefan se vratio na teren pred kraj sezone nakon duge pauze zbog povrede koja je trajala čak 226 dana. Njegov povratak zabeležen je u finalnoj seriji plej-ofa protiv KMF Loznica Grad.

Nakon duže pauze zbog povrede, Aleksić se vratio na teren u finalnoj seriji plej-ofa protiv KMF Loznica Grad, gde je u trećoj utakmici postigao dva gola, pokazujući svoju spremnost i doprinos timu, za Futsal Balkan Stefan priča o svojim počecima, karijeri, a i trenucima tokom oporavka od povrede.

Kako je izgledao početak tvoje karijere u futsalu, šta te je privuklo baš futsalu i ko su bili ljudi koji su najviše uticali na tvoj razvoj kao igrača?

“Jako je zanimljiv sam početak, ajde ako tako mogu da kažem, moje “futsal karijere”.
Bio sam 8. razred, igrao sa drugarima fudbal u kraju, ja sam iz Vladičinog Hana inače, da napomenem. Jedna naša ekipa je bila konstantno na okupu, igrali smo u gotovo svim mestima tu u okolini Hana (turnire u malom fudbalu), i u tom trenutku je bila aktuelna jedna ekipa momaka koja je osvajala gotovo sve turnire. Ja sam njih gledao sa uživanjem, učio gledajući i nekako me taj sport i privukao na taj način. Kasnije će se ispostaviti da je to bila ona generacija “KMF Vranje” sa tada najzvučnijim imenima u našem kraju: Davor Tasić, Predrag Pepa Nikolić, Igor Stojanović-Žike, Dejan Krstić-Maslovar, Danijel Daka Stošić, Miloš Trajković zaboraviću nekog verovatno. Nakon nekoliko godina, ja pristupam ekipi KMF Vranje na nagovor Danijela u međuvremenu sam ga upoznao i on je predložio da dođem da “probam” kod njih u KMF Vranje, što je meni u tom trenutku bila životna želja. Tadašnji, a i sadašnji trener, Goran Jović, uvrstio me je u drugi tim koji se takmičio u okružnoj ligi, gde sam i napravio prve korake”.

“2015. odlazim za Beograd i prvi tim u kome nastupam je KMF Ekonomist. Tu sam dosta napredovao, u smislu da sam počeo ozbiljnije da shvatam futsal, dosta sam trenirao, tadašnji trener Vladimir Stojković-Stojke je video ozbiljan potencijal u meni i nekako me “terao” da ozbiljno pristupam treninzima i da postoji mogućnost da nešto i napravim. Tu sam bio do 2018. godine, igrao treću beogradsku i drugu jedinstvenu ligu. Bio sam najbolji strelac te druge jedinstvene lige, koja je bila izuzetna, po prvi put oformljena. Đorđe Pantelić je bio trener u toj ligi, a Stojke igrač-trener. Đorđe je samo nadogradio ono što sam već imao izgrađeno i učinio me boljim igračem. Dovoljno za to da dođem i do Prve futsal lige Srbije, što je za mene u tom trenutku bilo kao da sam otišao u Barselonu da igram futsal… “

“E tu tek kreće ozbiljna priča. Čovek koji, slobodno mogu da kažem, mene izgradio kao igrača i koji je imao veliki uticaj na moju “karijeru” je Borko Surudžić, jedno od naših najpoznatijih imena u srpskom futsalu, pored Rajića, Perića, Kocića, Aksentijevića i ostalih…
Tu je bilo baš naporno i teško, raditi sa njim u smislu da sam shvatio koliko nedostataka zapravo imam i da ako želim da ozbiljno ovo radim i bavim se time, moram baš da se tome posvetim, što je meni bila želja i nije mi bilo teško u tom smislu ali u svakom drugom jeste. Mnogo se radilo na taktici, na sistemu igre, to je za mene bila potpuna nepoznanica, ali sam u nekom trenutku ukačio to i počeo da sve više igram, dobijam minute i na kraju opravdavam poverenje trenera. U jednom trenutku sam bio startna postava KMF FON-a, tadašnjeg. Ispostaviće se klub u kome sam, pored Vranja, najviše vremena provodio i odakle nosim najlepše momente i uspomene, a veliku zahvalnost za sve dugujem i Dejanu Đorđeviću, sportskom direktoru KMF Vranje, koji je značajno doprineo razvoju futsala u Vranju i podigao ga na viši nivo. Njegov uticaj na futsal u gradu je ogroman.”

KMF Vranje, sa 18 postignutih golova u jednoj sezoni bio si jedan od najefikasnijih igrača lige. Šta ti je tada “kliknulo”?

“To je bila 2020. godina, koju je obeležila korona. Ja se vraćam iz Beograda za Vranje, ne znajući kako će se odvijati situacija i šta će biti. Odlučujem da nastavim u Vranju, posle 2 godine provedene u “KMF FON”. Vraćam se tamo gde sam i počeo futsal korake, sa ciljevima najvišim mogućim. Inače, u tim trenucima sam i na širem spisku reprezentacije Srbije pod vođstvom selektora Gorana Ivančića, koji je imao poverenja u mene i u nekom periodu me uvrstio i u 12 igrača, pa sam tako zabeležio i nastupe zvaničnog tipa, a nekako najzvučniji za mene je bio dvomeč sa makedonskom reprezentacijom u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo, što je za mene bila velika čast i ostvarivanje, pa ako tako mogu da kažem, svih svojih snova koji se tiču futsala.”

“Te godine to je sezona mislim 2020/21 KMF Vranje igra polufinale plej-ofa sa Novim Pazarom i po mom mišljenju, to je bila najveća šansa do sada da tadašnja moja ekipa igra finale. Mi smo u Pazaru te godine (Pazar je bio domaćin) pobedili tamo 0:2 i imali smo utakmicu za finale kod nas (doduše ne u Vranju, što bi dosta toga, verujem, promenilo, već u Bujanovcu), jer je u tom trenutku u našoj hali bila vakcinacija protiv Covida-19. Izgubili smo taj meč posle produžetaka i na kraju dosta lako izgubili tu treću utakmicu polufinala, gde je Pazar, na kraju, kao bolja ekipa, zasluženo otišao u finale.
To je bila jedna od mojih najboljih sezona. Ja verujem da je to upravo jer sam bio član reprezentacije, i to je dosta uticalo na mene imao sam dosta samopouzdanja i nekako se sve nameštalo za mene te godine.”

Nakon uspeha u Vranju, odlučio si se za povratak u KMF FON Banjica. Šta je prevagnulo u toj odluci?

“Odmah nakon te godine, usledio je poziv od Aleksandra Đokovića da ponovo dođem u “KMF FON”, koji će te godine igrati Ligu šampiona kao ekipa koja je osvojila Prvu ligu Srbije. To je samo po sebi bila velika ponuda i jedan novi čin, ako tako mogu da kažem. Odluku sam doneo relativno lako i odlazim u FON. Te godine sa FON-om igram finale plej-ofa, gde nas Loznica pobeđuje u finalu.
U međuvremenu, ekipa koja je bila sačinjena od proverenih prvoligaških igrača (mislim na KMF FON) na polusezoni se “raspada” i ostaje par igrača koji iznose čitavo prvenstvo, među njima i ja, ali to neće biti dovoljno za titulu, i Loznica nas pobeđuje u tri utakmice u finalu i zasluženo osvaja titulu prvaka Srbije.”

Rad sa trenerom Igorom Šošom: Kako bi opisao saradnju sa trenerom Igorom Šošom i njegov uticaj na tvoj razvoj i timsku dinamiku?

“Nisam imao baš previše vremena da provedem radeći sa njim. U suštini, ja sam u trenutku dolaska u tadašnji KMF FON Banjica, gde je Igor i bio trener, bio povređen. Imao sam pauzu od skoro 8 meseci. Tek sam se vratio u plej-of, gde smo sarađivali tih mesec-dva.
U suštini, dobijao sam baš dobre savete od njega. Način na koji bi trebalo da igram i kako da “namestim” glavu i da zaboravim na to što je bilo, a da u isto vreme i iskoristim sve svoje kvalitete kako bih pomogao ekipi što više mogu za te najbitnije utakmice. Na kraju se ispostavilo da im nisam previše pomogao, ali to je bilo i više nego maksimum u tom trenutku, što se mene tiče.”

Da se osvrnemo i na temu koja nazalost i nije tako lepa, prošla sezona ti je donela ozbiljnu povredu i čak 226 dana van terena. Kako si se nosio s tim psihički, šta ti je bilo najteže tokom rehabilitacije, fizička bol, ograničenja ili strah da se nećeš vratiti na isti nivo, i ko ti je bio najveća podrška tokom tog teškog perioda?

“Mnogo je teško, zaista. Sećam se svega kao da je juče bilo. Preteško je u glavi, nositi se sa tim stvarima. Kada sam dobio informaciju da moram da operišem koleno (prednji ukršteni ligament), svašta mi je prolazilo kroz glavu, ali nikad jedna misao da je to kraj futsala za mene. Dobijao sam svakakve komentare, da mnogi ne budu više nikada isti, da se ne vrate uopšte sportu. Naravno, bilo je tu i pozitivnih komentara, ali uglavnom su bili tipa: “Uh, teška povreda, polako pa kako bude.” Time sam se i vodio. Nisam razmišljao o fudbalu u tom trenutku. Hteo sam da pristupim oporavku maksimalno i dam sve od sebe, pa dokle dođem došao sam.
E sad, moram, ali moram da napomenem ljude koji su baš veliku ulogu poneli u svemu tome. Najpre Aleksandar Đoković, Nemanja Miljković, Ivan Koljenšić (Koja). Ti ljudi su zaslužni, pre svih Sale Đoković, koji mi je pomogao da budem operisan i da bude izvedeno najbrže moguće, kako bih se što pre vratio na sport. Nemanja i Koja su ljudi koji su bili zaduženi više za moj oporavak nego za samu operaciju. Njima dugujem veliku zahvalnost. Iako sam se ja povredio na turniru u kraju, a ne u klubu za koji sam tada “potpisao” (KMF FON Banjica) nedelju dana pre početka priprema, oni su pristali da me “vrate” i pomognu mi da opet budem na terenu.
Što se tiče samog oporavka, to je tek jedna priča za sebe. To je jedan veliki proces koji traje i najteže je u glavi shvatiti da ne postoji drugi put mora tim putem. Mnogo bola, mnogo tuge, odricanja, volje i želje je potrebno da bi se ceo proces zatvorio i da sve bude dobro na kraju, što opet niko ne može da potvrdi da će tako i biti.
E tu veliku ulogu imaju ljudi iz “ASAPA” na čelu sa Senadom Alidinijem. To je tim koji je bio uključen u moj oporavak i period od 5 meseci koliko sam proveo tamo je najteži period u mom životu do sada.
Senad, Ivana, Nikola Sladaković, Nikola Todorić i Ana su ljudi koji su bili uključeni i koji su stvarno zajedno sa mnom prošli kroz sve te trenutke. Ja im se ovom prilikom zahvaljujem. Znam da nije bilo lako raditi sa mnom, ali smo na kraju odradili posao kako treba zahvaljujući njima i meni, koji sam sve te zahteve uspevao nekako da ispunim.
Naravno, porodica, prijatelji, moja verenica Aleksandra svi su oni prošli kroz sve to sa mnom, najviše moja Aleks, koja je živela sa mnom sve vreme dok je trajao oporavak i bila mi krucijalna podrška.
Najteže tokom oporavka bilo mi je to što sam imao utisak da se više nikad neću vratiti da igram. Mogao sam sve, ali kad mi neko spomene da treba da idem u halu i kao treniram ja sam na to gledao: “Ma nema šanse.” Barijera u glavi je bila velika. Moj prvi kontakt sa loptom u hali posle 5 meseci nakon operacije imao sam utisak kao da me neko nožem ubada u koleno. Ja sam mislio: “To je to. Gotovo. Nema fudbala više.” Sve sam mogao, ali da odustanem ne. Vremenom, ta bol je postajala podnošljiva, mogao sam da je nosim i nekako je nestajala kako je vreme prolazilo…
Da bih posle mesec i po dana provedenih u hali odradio i prvi trening sa ekipom. Veliko olakšanje se osetilo, ali i dalje to nije bilo to. Strah, bežanje od duela, strah od samog trčanja, promene pravaca, skokova sve je to za mene bilo kao da prvi put to radim, nepoznato. U međuvremenu, bili smo i na Zlatiboru na pripremama, koje su mi dosta pomogle da se vratim i da shvatim da zapravo mogu.
Na treninzima sam izgledao sve bolje i bolje i počelo je da se priča o tome da bih mogao da igram eventualno plej-of, što ja nisam želeo.
Na kraju, ipak sam odlučio da probam da pomognem ekipi, u konsultaciji sa mojim trenerom Nikolom, koji je bio zadužen za te glavne i završne delove, a vezane za oporavak od operacije. Dobio sam smernice kako, na koji način dao ih svojim trenerima Marku, kondicionom i Šošu, i u nekom trenutku eto mene na parketu u finalu, u prvoj utakmici finala plej-ofa sa Loznicom Grad.”

Kako si se osećao u momentu kada si ponovo zakoračio na parket? Da li je bilo treme, uzbuđenja ili olakšanja?

“Osećaj je bio stvarno neverovatan. Nisam imao tremu, bilo je mnogo više neke tenzije u smislu kako ću izgledati na treninzima, na utakmicama, imajući u vidu šta sam sve prošao do tada. U početku sam izgledao baš loše. Nisam kontrolisao loptu, nisam ulazio u duele, nisam smeo da odigram sve što sam znao. Polako sam uvodio jedno po jedno dok nisam “probio” i video da zapravo mogu i da je povreda prošlost. Kada sam to shvatio, osetio sam veliko olakšanje, jer sam znao da ću u nekom trenutku, kad povratim snagu, biti onaj pravi onakav kakvog su me ljudi naučili i po čemu sam prepoznatljiv”.

Već u trećoj utakmici finala postigao si dva gola, da li je to bio i neki lični dokaz da je to to, tu si na parketu si, svoj na svome?

“Da. Ta utakmica sama po sebi nosila je određenu odgovornost, težinu. Za nas je bila imperativ pobede, jer je Loznica imala 2:0 posle dve utakmice na njihovom terenu. Imali smo dosta kadrovskih problema tokom čitavog plej-ofa, ja sam bio upitan, dosta igrača je vuklo neku vrstu povrede, kartoni itd. Lazar Petrašević nije uspeo posle prve utakmice da se oporavi, pa nas je ostalo vrlo malo u rotaciji. Znao sam da ću poneti bitniju ulogu na terenu, iako nisam 100% bio spreman za to.
Što se golova tiče, to je samo trenutak koji se tako namestio snašao sam se u obe situacije jako dobro i to je sve izgledalo lepo. Međutim, moja fizika, kretanje i neke druge stvari nisu bile na nivou na kome sam želeo, što se znalo i pre same finalne serije. Ali sam hteo da pomognem svojim saigračima i da zajedno izguramo do kraja. Dobro smo igrali utakmicu, smatram da je trebala da ode u našu korist, ali na kraju sasvim zaslužena pobeda i titula ide u Loznicu.“