Dve decenije na parketu: priča Vladimira Lazića Laze

Vladimir „Laza” Lazić jedno je od najprepoznatljivijih imena srpskog futsala. Njegova karijera traje više od dve decenije, a iza sebe ima impresivan niz klubova u Srbiji i inostranstvu, od Intermezza, Marba i Kolubare, preko KMF Ekonomca, KMF Bečeja, KMF FON-a Banjice, a i inostranstvu Fenera u Azerbejdžanu, Tulpara u Kazahstanu i Ashafije u Libanu. Svuda gde je igrao ostavljao je dubok trag, osvajao titule i kupove, ali i sticao ogromno iskustvo koje ga je oblikovalo kao lidera na terenu.

Tokom karijere osvojio je četiri šampionske titule (sa Municipijumom u Crnoj Gori, Kolubarom, KMF Ekonomcem i KMF FON-om Banjica) i čak pet trofeja kupa, a posebnu vrednost nosi i činjenica da je 11 godina bio član reprezentacije Srbije, sa kojom je nastupao na tri Evropska prvenstva i jednom Svetskom prvenstvu u Tajlandu.

Danas brani boje KMF Crvena zvezda, kluba u kojem svojim iskustvom i harizmom predvodi mladje saigrače i pruža sigurnost na terenu. O njegovoj ljubavi prema futsalu, karijeri i aktuelnim ambicijama u crveno-belom dresu razgovaramo u nastavku.

Kada pogledaš unazad, šta je to što te je „vezalo” za futsal i zadržalo u ovom sportu sve ove godine?

“Još od malih nogu voleo sam mali fudbal dok sam igrao u Čukaričkom igrao sam i na turnirima, i baš se tu stvorila ta ljubav. Kasnije sam prešao na futsal, a već posle samo šest meseci stigao je poziv u reprezentaciju. Prvo putovanje Brazil, i odmah utakmica protiv Falcaa. Nekako se moj put sam namestio uz tu ljubav prema futsalu, reprezentacija i zelja za dokazivanjem.“

Da li si mogao da zamisliš, kada si počinjao u Intermezzu i Marbu, da ćeš napraviti ovako dugu i bogatu karijeru?

“Iskreno, talenat za male terene pokazao se mnogo pre mog početka, ali tada sigurno nisam razmišljao ni o karijeri ni o reprezentaciji. Ako kao mlad nemaš tu iskrenu ljubav i strast da na svaki poziv izađeš da igraš, mislim da ne možeš ni daleko dogurati.“

Tvoja karijera obuhvata klubove poput Intermezza, Marba, Kolubare, KMF Ekonomca, KMF Bečeja, KMF FON-a Banjica, ali i internacionalne avanture u Azerbejdžanu, Kazahstanu i Libanu. Koji period ti je ostao u najlepšem sećanju i zašto?

“Mnogo je tu lepih uspomena, mnogo klubova, uspeha, ali nekako najbolji period bih sigurno izdvojio Ekonomac i Fon. Ekonomac je tada bio jedini profesionalni klub kod nas, svako je imao svoje zaduženje u klubu, od uprave preko igrača i trenera. Treniralo se dva puta dnevno, a i sklop ljudi je bio fenomenalan (takvo druženje mislim da se retko stvara, a bili smo tada najbolja ekipa u državi). A opet, sa Fonom sam uspeo da osvojim tada njihovu prvu titulu, a nismo tada bili favoriti (čak možda i potcenjeni bez razloga). Mislim da bez druženja i atmosfere nema ni rezultata, a mi smo upravo to imali.“

Osvajao si titule i kupove u Srbiji i Crnoj Gori, dok si u Azerbejdžanu i Libanu osvajao samo kup. Koja ti je titula najdraža i zbog čega?

“Od titula bih sigurno izdvojio prvu sa Kolubarom. Biti tako mlad, a imati važnu ulogu u timu sa Šošom, Borojevićem, Trojanovićima, Živićem (da sada sve ne nabrajam) i igrati finale protiv Kocića, Cvetanovića, Bojovića (Ekonomac) i pobediti, to je za mene bilo fenomenalno iskustvo.“

Posebno se izdvaja period u KMF FON Banjica, gde si osvojio dve titule prvaka države i dva kupa. Šta je činilo tu ekipu tako posebnom?

“Fon je, da kažem, kada sam došao, bio na nekoj prekretnici tada, igrao je sa studentskom ekipom, a onda su doveli Šurudžića za trenera, Josimovića, sjajnog golmana, i mislim da sam ja tu bio treći, a posle su se redjala i ostala pojačanja. Tu je bilo sjajnih momaka koji su imali veliko poštovanje i želeli su da slušaju i rade, a pominjao sam već, uz sjajno druženje uspeli smo sve to da osvojimo. To je ekipa koja je velikim radom uspela da napravi sve to, a sada su neki od tih igrača postali najbolji igrači lige.“

Takodje si bio deo šampionskog KMF Ekonomca i uspešne Kolubare, koliko su tebi ti klubovi značili u karijeri?

“Pa, sigurno da nije bilo lako, bio sam mlad, a odmah sam bačen u vatru. Ali tako je moralo biti: klubovi koji žele da budu prvi traže igrače sa pobedničkim mentalitetom. Meni je sigurno sve to pomoglo na pravi način, mislim da sam uspeo da pokupim te dobre stvari, video kako izgleda ozbiljan rad, odigrao Ligu šampiona protiv najboljih na svetu. Ja sam uvek gledao, gde god da dodjem, da ne budem u podredjenom položaju da se trudim i da svuda ostavim neki trag i imam učinak, ali ne zarad mene, nego ekipe. A danas ima dosta igrača koji stavljaju sebe ispred tima, a mislim da to nije dobro.“

Kakva iskustva nosiš iz inostranih angažmana, Fener (Azerbejdžan), Tulpar (Kazahstan), a i Ashafija (Liban)?

Pa mislim da su svi ti klubovi u mnogo boljoj finansijskoj situaciji od naših klubova, a imaju mnogo manje talenta, pa samim tim dovode igrače iz drugih država. To je sigurno lepo iskustvo videti druge kulture, naučiti jezik, a opet radiš to što voliš i dobro si plaćen. Imao sam sreću i to bih izdvojio, da je u Bakuu (Az) već bio Perić Marko u drugom klubu, a onda je sa mnom još igrao u Feneru Prišić, Milosavac, Živić i Pedja Rajić (prava kolonija Srba), pa je sve bilo mnogo lakše i na terenu i van njega.

Više od jedne decenije bio si član futsal reprezentacije Srbije i učestvovao na tri Evropska prvenstva, u Mađarskoj, Hrvatskoj i posebno cemo istaci ono u Beogradu, gde je osvojeno istorijsko četvrto mesto. Kako danas gledaš na taj period i koje uspomene iz evropskih šampionata nosiš, prenesi nam to iskustvo?

“Za sve ove godine reprezentacija je bila nešto posebno. Aca Kovačević i Dejan Knežević su napravili jednu pravu porodicu (hemiju), a onda su se poklopili svi ti igrači na jednom mestu i posle par prvenstava osvojeno je 4. mesto u Beogradu. Svako prvenstvo je posebno, euforija, igrači kao Rikardinjo, Ćirilo, Pula na drugoj strani, a ti, da kažem, tražiš svoje mesto. Najlepša je sigurno iz Beograda 4. mesto, ali pre svega igrao sam u punoj Areni iako niko od nas nije verovao da će biti toliko ljudi. Ta podrška, iskreno, voleo bih da i neke mladje generacije to dožive.“

Tokom tih 11 godina u dresu reprezentacije nastupio si i na Svetskom prvenstvu u Tajlandu, gde si imao priliku da se susretneš sa najboljim selekcijama sveta. Kako pamtiš to iskustvo i koliko ti je značilo u karijeri?

“Pa tu se vidi na kom si nivou, da si još mnogo daleko i da moraš mnogo da radiš. Stalno smo komentarisali kako nas recimo Rusija dobije 3:2 ili 2:1 i sve je rezultatski tesno, a u to vreme smo još bili daleko. Nekako, te utakmice sa Brazilom su bile fenomenalne igra se u 10 ujutru, a u hali 6000–7000 ljudi, sve se žuti, a na terenu Falcão, koga bukvalno tada ne smeš da napadneš (kroz smeh govori Laza). To su sve stvari koje moraš doživeti i sigurno da su mi pomogle kasnije u mojoj karijeri, a i da neke stvari prenesem na mladje.“

Za kraj KMF Crvena Zvezda, prošle sezone promocija u najviši rang takmičenja može se reći za malo je izmakla KMF Crvena zvezdi. Kako vidiš trenutni tim i njegove ambicije u borbi za plasman u Futsal Super ligu Srbije i koliko te dodatno motiviše prilika da zaigraš u derbiju protiv Futsal kluba Partizan?

“Pa, prošle godine, mislim, da malo nismo imali sreće, da smo odigrali sa Novim Sadom tri odlične utakmice, ali zato je futsal zanimljiv. Ove godine mislim da imamo bolju ekipu od prošle godine, da smo doveli prava pojačanja i da uz pravi rad možemo da pojurimo ulazak u Prvu ligu.
Ambicije KMF Crvena Zvezda su uvek najveće. Lepo igrati derbi, prošle godine smo u Kupu Beograda pobedili zasluženo, ove godine oni imaju bolju ekipu od prošle godine i mislim da je to prava promocija futsala, a utakmice KMF Crvena Zvezda i Futsal kluba Partizana je prava za to i sigurno će biti zanimljivo da se gleda, a i prati Druga futsal liga, koja mislim da će biti dosta izjednačena.“