Srbija
Sve što ste mislili da znate a niste znali o Joci Lazareviću!
Kada govorimo o futsalu, malo je igrača koji su ostavili tako snažan trag kako na domaćoj, tako i na međunarodnoj sceni. Naš sagovornik je sportista čija je karijera ispisana uspesima, kako u Srbiji, tako i širom sveta. Njegovo ime je sinonim za posvećenost, talenat i vrhunske partije na parketu.
Počevši od Euro Motusa, Ekonomca, našeg najtrofejnijeg kluba, pa preko Rusije i Španije, njegov profesionalni put je pravo nadahnuće. Pričali smo o njegovim počecima, izazovima igranja u najjačim svetskim ligama i povratku na domaću scenu, ali i o tome kako je reprezentacija Srbije krenula u kvalifikacije za EURO 2026. U ovom razgovoru otkriva detalje o ključnim utakmicama protiv Austrije i Češke, gde je svojim golovima i asistencijama pokazao klasu i liderstvo.
Za početak reci nam nešto o sebi, kakvi su tvoji počeci u futsalu, tvoj prvi klub je naš najtrofejniji klub Ekonomcu, je l’ tako?
Moja prva godina u futsalu bila je u Euro Motusu. Na futsal sam prešao zahvaljujući inicijativi Igora Šoša, Žive i Slaviše Damjanovića, koji je sada trener u Nišu. Oni su me prihvatili, doveli u klub i verovali u mene. Ubrzo sam im to poverenje počeo vraćati na terenu.
Te prve godine igrali smo finale Kupa i finale Prve futsal lige protiv Ekonomca. Nažalost, izgubili smo oba finala, ali je utakmica za titulu bila vrlo neizvesna i imali smo šanse da osvojimo ligu. Te sezone postigao sam 25 ili 26 golova u Prvoj futsal ligi. S obzirom na to da mi je to bila prva godina u futsalu, ostavio sam jako dobar utisak. Već posle polusezone, možda čak i ranije, dobio sam poziv u reprezentaciju i postao reprezentativac.
To je bio moj san i cilj – da se ostvarim kao reprezentativac, što nisam uspeo u velikom fudbalu. Ipak, moram priznati da sebi nisam ni pružio priliku da to pokušam.
Nakon izgubljenog finala, klub se ugasio, pa sam prešao u Ekonomac. Tamo sam igrao Ligu šampiona, što je bilo veliko iskustvo za mene. Tokom šest meseci provedenih u Ekonomcu, mnogo sam naučio od trenera Rajića. Nakon toga, odlučio sam da nastavim karijeru u Sloveniji.
Koji je tvoj prvi inostrani klub, kakav je futsal van granica Srbije?
Moj prvi inostrani klub bio je u Sloveniji. Futsal van granica Srbije je na višem nivou, posebno u zemljama poput Portugala, Belgije i Rusije, gde sam imao priliku da igram kasnije. Iz Slovenije sam otišao u Portugal, a potom u Bosnu.
U Mostaru sam proveo dve izuzetno lepe godine. Osvojili smo dve titule i jedan Kup, a osećao sam se izuzetno prihvaćeno. Nakon EuroMotusa, možda sam bio najsrećniji upravo u tom klubu zbog statusa i poštovanja koje sam stekao. Mostar mi je stvarno ostao u srcu.
Posle Mostara sam prešao u belgijski Halle Goik, današnji Anderleht. Poziv iz Halle Goika stigao mi je nakon nastupa s Mostarom u Ligi šampiona. Tamo sam proveo godinu dana, a nakon toga sam otišao u Rusiju, u klub Tjumen.
U Tjumenu sam se zadržao kratko, samo šest meseci. Počeo sam jako dobro da igram, ali nažalost, usledila je povreda koja je zakomplikovala stvari. Medicinska podrška u klubu bila je ispod očekivanja i nisam video budućnost za sebe u takvim uslovima. Uprkos povredi, sa Tjumenom sam uspeo da se kvalifikujem za Final Four Lige šampiona, što smatram jednim od svojih najvećih uspeha. Međutim, zbog sankcija prema Rusiji usled trenutne situacije, nismo učestvovali u završnici.
Nakon toga sam morao na operaciju kako bih sanirao povrede koje sam dugo vukao i mogao da nastavim igrati. Operacija je obavljena u Rusiji, ali nisam imao adekvatnu rehabilitaciju. Prošla su dva i po do tri meseca, a ja nisam video napredak niti mogućnost povratka na teren. Imao sam velike bolove i osećao sam se prepuštenim samom sebi.
Pokušao sam da nađem dogovor s klubom kako bih otišao van Rusije na rehabilitaciju, čak sam ponudio da tokom tog perioda ne primam platu. Međutim, predsednik kluba to nije želeo da prihvati, insistirajući da ostanem, verujući da je problem samo u ožiljku, a ne u ozbiljnosti povrede.
Nisam mogao da izdržim takvu situaciju i odlučio sam da napustim klub na sopstvenu odgovornost. UEFA i FIFA su tada omogućile igračima u Rusiji i Ukrajini da napuste klubove bez sankcija, pa sam zbog svog zdravlja doneo tu odluku.
Dok sam bio na aerodromu, razgovarao sam sa svojim menadžerom. Sve se desilo preko noći. Plan je bio da se vratim u Srbiju, pronađem stručnjake koji će proceniti da li je potrebna nova operacija ili rehabilitacija, i što pre se vratim u stanje pre povrede.
Iz Tjumena si prešao u Španiju, jednu od najjačih futsal liga, u Valdepeñas, a zatim u Inter Movistar. Sa velikim uspehom si igrao tamo. Kakvo je tvoje iskustvo igranja u Španiji? Kako je to oprobati se u najjačoj ligi?
Nakon povrede u Tjumenu i odluke da napustim Rusiju, dobio sam nekoliko ponuda iz Španije. Na kraju sam odabrao Valdepeñas, jer su mi pružili priliku da započnem rehabilitaciju uz 50% plate dok ne budem spreman za igru, a zatim 100% kada se vratim na teren. Verovali su da mogu da me oporave na vreme za play-off, jer je u Španiji on počinjao kasnije nego u Rusiji. Na inicijativu mog menadžera, prihvatio sam ponudu i ubrzo se preselio u Valdepeñas.
Doktor Pedro i fizioterapeut iz Valdepeñasa su mi zaista pomogli. Nakon mesec i po dana, primetio sam značajan napredak. Iako sam i dalje igrao pod bolovima i uz terapije, uspeo sam da se vratim na teren, za razliku od situacije u Tjumenu gde nisam mogao ni da treniram. U play-offu sam igrao veoma dobro, stigli smo do polufinala, a u Kupu kralja osvojili smo drugo mesto nakon nesrećnog poraza u finalu.
Španija je bez sumnje najbolja i najjača futsal liga u kojoj sam igrao. Razlika u kvalitetu igre između Španije i drugih liga je ogromna. U Valdepeñasu sam ostavio dobar utisak i ubrzo dobio ponude od El Poza, Palme i Inter Movistara. Inter je bio najkorektniji i poslao konkretnu ponudu koju nisam mogao da odbijem, kako zbog finansija, tako i zbog prestiža kluba.
Potpisivanje trogodišnjeg ugovora sa Inter Movistarom, jednim od najpoznatijih futsal klubova, smatram velikim uspehom za nekoga iz Srbije. U prvoj sezoni u Interu, postigao sam dva gola protiv Barselone u pretposlednjem kolu, što je bio jedan od najposebnijih trenutaka moje karijere. Pobediti Barselonu, pa još u takvoj utakmici, nešto je što ću zauvek pamtiti.
U play-offu smo ponovo izbacili Cartagenu, ali nas je Barselona zaustavila u polufinalu. Te godine smo igrali i Španski kup, gde smo stigli do finala i osvojili drugo mesto. U dve godine u Španiji osvojio sam dve srebrne medalje u kupovima, što smatram velikim uspehom.
Pripremni period za novu sezonu u Interu počeo je odlično. Na turniru protiv Benfike i Sportinga odigrao sam sjajno, postigao gol i bio među najboljim igračima. Međutim, usledila je povreda zadnje lože koja me udaljila od igre. Povreda se pogoršala tokom reprezentativnih obaveza, zbog čega nisam mogao da pružam svoj maksimum.
U međuvremenu se u klubu promenio trener, koji mi nije pružao mnogo poverenja. Smanjena minutaža i slabiji nastupi uticali su na ponude koje sam kasnije dobijao u Španiji, jer su finansijski bile znatno lošije nego ranije. Na kraju sam odlučio da ne nastavim karijeru u Španiji. Sa Interom sam se dogovorio o raskidu ugovora uz isplatu obeštećenja, što mi je omogućilo da odem kao slobodan igrač i započnem novo poglavlje u karijeri.
Sudbina je htela da se vratiš u Rusiju, ovog puta u Ukhtu. Kakva je sada ruska futsal liga? Da li je napredovala od vremena kada si igrao u Tjumenu?
Što se tiče Ukhte, klub je značajno napredovao u odnosu na period kada sam igrao u Tjumenu. Prošle su tri godine, a tada Ukhta nije bila na ovom nivou na kom je danas. Sada je to ekipa koja može da se bori za svako finale, što smo dokazali ove godine igranjem u finalima Superkupa i Kupa Lige. Ekipa je vrlo kvalitetna, sa četiri stranca, i verujem da ćemo ove godine imati šansu da stignemo i do finala Kupa Rusije.
Ruska futsal liga je veoma teška i fizički zahtevna. Smatram da je to najzahtevnija liga u futsalu. Dve utakmice u dva dana, duga i iscrpljujuća putovanja, često kombinacija aviona, vozova i autobusa, čine je pravim izazovom. Srećom, minutaža se promenila – sada je poluvreme 20 minuta, umesto 25 – ali i dalje je liga izuzetno naporna.
Što se tiče samog kluba, ovde je sve na visokom nivou. Ljudi se trude da nam obezbede najbolje moguće uslove. Već četiri meseca sam ovde, i mogu reći da su Rusi izuzetno profesionalni kada je u pitanju organizacija. Plate se isplaćuju tačno na dan, što je svakome važno sa finansijskog aspekta. Sve je zaista na vrhunskom nivou.
Za kraj, osvrnimo se na reprezentativni futsal. Kvalifikacije za EURO 2026 počeli ste pobedom protiv Austrije rezultatom 6:1, uz tvoja dva gola. Opravdali ste ulogu favorita. U teškoj utakmici protiv Češke, na poluvremenu ste gubili s četiri gola razlike, ali ste uspeli da se vratite i izjednačite, ponovo uz tvoja dva gola i asistenciju. Kakvi su tvoji utisci nakon te dve utakmice?
Što se tiče reprezentacije i kvalifikacija za Evropsko prvenstvo, mislim da nikada ranije nismo imali ovako kvalitetnu grupu. Smatram da smo kvalitetniji od svih protivnika u grupi i da moramo direktno da se plasiramo na EURO.
Velika želja mi je da igram na ovom prvenstvu, pogotovo jer sam se za prethodno Evropsko plasirao, ali ga nisam odigrao zbog povrede u Tjumenu i operacije koju sam tada imao. To mi je dodatna motivacija. Posle odličnog nastupa na Svetskom prvenstvu pre nekoliko godina, zaista bih voleo da se oprobam na Evropskom prvenstvu.
Kiks protiv Češke kod kuće sigurno je bio opomena, ali gubiti 4:0 na poluvremenu i vratiti se na 4:4, uz šanse da preokrenemo i pobedimo, pokazalo je naš karakter i potencijal kao ekipe. Verujem da zaslužujemo da prođemo dalje kao prvoplasirani u grupi. Bez obzira na to što smo favoriti na papiru, moramo to dokazati na terenu i popraviti neke stvari kako ne bismo ponovili situaciju kao protiv Češke u Šapcu.
Što se mene tiče, uvek se trudim da dam maksimum. Nekad to ide u dobrom smeru, nekad ne, jer svi smo mi ljudi, a ne mašine. Ovo nije individualni sport, mnogo faktora utiče na igru svakog pojedinca. Važno je da se svi “kockice” slože kako bi cela ekipa dala svoj maksimum. Verujem da kada to postignemo, nećemo imati nikakvih problema da se plasiramo na Evropsko prvenstvo, ali i da tamo ostvarimo značajan uspeh.
Futsal na evropskom nivou doživeo je određeni pad u kvalitetu, što nam pruža velike šanse da ostvarimo vrhunske rezultate. Četvrtfinale, polufinale, pa čak i finale Evropskog prvenstva bili bi ogromni uspesi, ne samo za našu reprezentaciju, već i za mlade igrače u Srbiji. To su momenti kada mogu da se dokažu, ostave trag i postave temelje za svoje karijere. Evropsko prvenstvo je prava scena za to, i mislim da imamo kvalitet i želju da napravimo velike stvari.
