Vulić za Futsal Balkan: Dupla kruna kao kruna karijere

Kada govorimo o vrhunskim futsal golmanima u Srbiji, ime Jakova Vulića zauzima posebno mesto. Kapiten KMF Loznica Grad, reprezentativac Srbije i istinska ličnost terena, u sezoni za nama vodio je svoj tim do osvajanja duple krune: titule prvaka Srbije i nacionalnog kupa. Njegove bravure na golu, hladna glava u najtežim momentima i liderstvo koje inspiriše saigrače učinili su ga ključnim čovekom Loznice, ali i sigurnim osloncem reprezentacije.

Osim dominacije na domaćoj sceni, Vulić je predstavljao KMF Loznicu u futsal Ligi šampiona, gde je klub prvi put ukrstio koplja sa elitom evropskog futsala. Nastupao je i na dva Evropska prvenstva i jednom Svetskom, a ono što dodatno fascinira jeste činjenica da je godinama paralelno sa sportskom karijerom radio kao komandir u Specijalnoj zatvorskoj bolnici.

Ispred nas je golman sa stavom, čovek sa integritetom i sportista koji ne zna za izgovore. Upoznajemo Jakova Vulića iz ugla koji ne viđamo često.

Jakove, pre svega čestitke na istorijskoj sezoni sa Loznicom! Kako biste opisali sezonu iz ličnog i timskog ugla? Koji je trenutak bio presudan za osvajanje duple krune?

“Zahvaljujem se na čestitkama! Sezona koja je sada iza nas zaista je bila dugačka i iscrpljujuća. Tokom sezone smo naspram sebe imali dobre protivnike, ali u momentima sam imao utisak da smo mi sami sebi najveći protivnici zbog problema koji su nas pratili, a koje bih zadržao za sebe.
Svakako da mi sve to ulepšava ovu sezonu, krunisanu sa dva trofeja. Lično sam ponosan jer znam da sam učinio sve što je do mene kako bismo doneli trofeje u naše vitrine.
Bilo je više presudnih momenata: početak sezone je obeležio ostanak trenera Perketa i selektiranje ekipe po njegovom ukusu, zatim odlični pripremni mečevi u Rigi. Na polusezoni je doveden Kočić.
Nakon toga – osvajanje Kupa; išlo nam je na ruku i to što su ispali svi naši glavni pretendenti za osvajanje Kupa. Što se ligaškog dela tiče, za nas je presudan meč bila majstorica protiv Smedereva u polufinalu – bili smo, žargonski rečeno, neverovatno „napaljeni“ i skoncentrisani.
Sve u svemu, više segmenata je bilo ključ za naš uspeh!”

Ljubav prema futsalu traje dugo. Gde je i kako sve počelo? Pre KMF Loznica Grad igrali ste za više klubova poput Euromotusa, KMF Nova Pazova, KMF Crvena zvezda i KMF FON.

“Ljubav prema malom fudbalu prisutna je kod mene još od dečačkih dana, pa mogu reći i od prvih fudbalskih koraka.
U mom kraju je postojao turnir Fontana Kup, ili za mlađe kategorije pod imenom Petar Radošević “Šraf”. Na njemu sam uživao gledajući legendarnog, pokojnog Pecu Brzakovića.
Septembra 2013. godine sam odradio svoj prvi futsal trening, tada u klubu KMF Zemun, takmičili smo se u 2. futsal ligi, a u mojoj debitantskoj sezoni smo se plasirali u Prvu futsal ligu. Prvu ligu nastavljamo pod imenom KMF Mungosi.
Zapravo, moje dve najvažnije futsal stanice su KMF Zemun (Mungosi) – mesto gde sam stekao velika prijateljstva – i KMF Loznica, gde sam, po mom mišljenju, stasao i apsolutno sazreo kao igrač.
U periodu od Zemuna do Loznice nastupao sam za navedene klubove. Euromotus je bio jedan vrlo dobar projekat, ali se klub ugasio nakon izgubljene titule u poslednjem kolu.
Zatim KMF Nova Pazova – rad sa legendama Šošo, Živić, Borojević, Lazić, Tepavčević, Roknić – jedno lepo iskustvo. Doduše, zajedno smo nastupali i za Euromotus, ali je ovde moja uloga bila znatno veća i samim tim i doživljaj jači.
Iz Pazove prelazim u Crvenu zvezdu. Žao mi je što moj boravak nije potrajao duže, jer su naišli finansijski problemi zbog pandemije korona virusa.
Nakon toga prelazim u FON – veoma lepo druženje i bitna stanica za mene, jer smatram da sam tu ojačao, iako nisam dobijao toliku šansu pored odličnog Josimovića.
I konačno Loznica – lično najlepši sportski period za mene i mesto gde sam uspeo da pokažem sav svoj potencijal.
Nastaviće se… (nadam se).”

Kao kapiten tima, koliko je vaša uloga bila važna u psihološkoj pripremi saigrača za teške utakmice?

“Pa, veoma teško pitanje!
Uloga kapitena je veoma teška, jer pored lepih stvari poput dizanja trofeja, moraš da prođeš mnogo loših stvari, mnogo problema unutar kluba, ekipe i slično.
Za mene je uloga kapitena, mogu reći, malo i opterećujuća, ali u isto vreme i privilegija.
Svaka moja rečenica u svlačionici ili na terenu je zaista dobronamerna, a da li sam pomogao ili ne – to ne znam… neka o tome sude moji saigrači.
Ja sam za sve njih tu – uvek i svuda!”

Od 2014. godine nosite dres reprezentacije Srbije. Šta za vas znači igrati za nacionalni tim? Imate li omiljeni trenutak iz reprezentativne karijere?

“Prvi nastup sam upisao navedene godine, ali zapravo sam standardan od 2018. godine.
Igranje za reprezentaciju je isključivo čast i privilegija – ne bih ništa više dodavao.
Najiskrenije sam mišljenja da za sada nisam ostavio neki dublji trag, i to je jedan od mojih ciljeva: da ostvarim neke zapažene rezultate ili neke izuzetno važne odbrane u izuzetno važnim pobedama.
Ne bih mogao da izdvojim neki posebno važan trenutak, eto možda pobeda u Poljskoj od 2:1 ili slušanje himne na najvećim smotrama SP i EP-a”.

Malo je poznato da ste godinama radili kao komandir u Specijalnoj zatvorskoj bolnici. Kako ste uspevali da uskladite tako zahtevno zanimanje i profesionalni futsal?

“Da, devet punih godina sam proveo u zatvoru, zapravo radio sam posao koji nisam ni voleo.
Zbog toga danas možda mnogo više cenim sport i futsal, jer radim nešto zdravo i bavim se nečim što volim.
Izuzetno je sve to bilo naporno. U početku sam radio po smenama, pa to usklađivanje smena sa treninzima i utakmicama… pa to je bio dodatni pakao za mene.
Ljudi koji su bili oko mene znaju sve. Više sam gledao kalendar i brojao smene nego bilo šta drugo (uz osmeh).
Posle sam radio uglavnom prepodne. Dakle, posao od pola 8 do pola 3, nakon toga tri puta nedeljno teretana, i svako veče trening sa ekipom, pa ujutru sve iznova – ne daj Bože nikome!
Napomenuo bih da sada možda i žalim što u samom početku nisam dao otkaz i opredelio se za ono što volim.
Osetio sam „državni posao“, plata 1. i 15, i malo sam se ušuškao.
Poslom sam počeo da se bavim iste godine kad i futsalom. Eto, već tri godine ne radim”.

Kako vidite razvoj futsala u Srbiji? Gde smo trenutno, a gde bismo mogli da budemo u budućnosti?

“Na svim poljima moramo da napredujemo. Neka nam reper bude Hrvatska, recimo – to su naši susedi.
Ugovori na 12 meseci, redovne plate, kvalitetne ekipe. Zatim, organizacija mečeva odlična, uz prenose na televiziji.
Napominjem i to da imaju jedne od najboljih sudija na svetu.
Uvažavam sve naše arbitre kao ljude, ali mislim da svi malo više treba da se bave ovim sportom; mislim da ih futsal zanima samo od meča do meča koji sude i ništa više od toga.
Neka mi ide na dušu ako grešim, ali sve su to stvari gde možemo da napredujemo – kako oni, tako i mi igrači.
Kritički sam nastrojen, valjda je to i dobro.
Dodela medalja… ništa mi nije draža medalja šampiona Srbije od medalje sa osvojenog školskog krosa u trećem razredu (nažalost je tako).
Eto, konkretno sam izneo probleme koje slušam od svih saigrača otkako se bavim futsalom, u nadi da će se nešto od toga promeniti.
Verujem da hoće, jer znam da ima ljudi koji vole ovaj prelep sport!
Sve ovo nas može ojačati i dovesti neke nove talente na parket”.