Lazar Milosavljević: Put od Ekonomca do šampiona Azerbejdžana

Lazar Milosavljević, jedan od standardnih reprezentativaca, u poslednjih nekoliko godina uspešno gradi međunarodnu karijeru. Nakon što je nosio dres klubova u Srbiji, Mađarskoj, Francuskoj i Hrvatskoj, ovogodišnja sezona donela mu je novu stranicu u Azerbejdžanu, gde je sa ekipom Araz Naxçıvan osvojio šampionsku titulu. Osim klupskih uspeha, Lazar je već standardni član reprezentacije Srbije, sa nastupima na Svetskom i Evropskom prvenstvu, kao i u kvalifikacijama za EURO 2025. U razgovoru s njim otkrivamo kako izgleda život i igra u Azerbejdžanu, kakvi su mu dalji planovi i šta mu znači ova titula.

Čestitke na osvojenoj tituli sa Arazom! Kako bi ocenio sezonu iza tebe? Koliko ti znači osvajanje titule i kakva je bila konkurencija u ligi?

“Pre svega hvala puno na čestitkama, ova sezona u Azerbejdzanu mi je donela dosta toga i jos jedno iskustvo vise u mojoj karijeri.
Dosao sam ovde prosle sezone najviše zbog lige šampiona, a zatim su hteli da nastave ugovor sa mnom posle utakmica odigranih na turniru, cilj im je bio naravno osvajanje prvenstva i ponovno igranje lige šampiona, što je meni probudilo jos veću želju da ostanem ovde. U toku sezone u Azerbejdžanu imali smo dosta pauza, zbog reprezentacije, tako da smo imali dosta vremena da se uigramo i namestimo za završnicu lige.
Verovao sam u svoj tim da imamo kvaliteta da osvojimo ali nam je ostalo jos i da dokažemo to na terenu, što smo i ucinili i postali šampioni Azerbejdzana”.

Po čemu se futsal u Azerbejdžanu razlikuje od onog u Srbiji i ostalim zemljama u kojima si igrao? Kako si se uklopio u ekipu Araza i kakva je bila atmosfera u klubu?

“Što se tiče lige u Azerbejdžanu, pored nas mogu izdvojiti dve ekipe koje su se borile do samog kraja sezone sa nama, i samim tim su pokazale ostalim ekipama kako svaka ekipa treba da se ponaša. Moj tim je izgledao zaista dobro, sastavljen je od dosta stranaca i par domaćih igrača koji su mladi i perspektivni, takođe su reprezentativci Azerbejdžana, što govori da su u samom vrhu u zemlji.

Atmosfera u klubu je bila odlična, svi smo bili svesni ciljeva koji su nam rečeni i iz utakmice u utakmicu smo bili sve bolji. Hemija između nas je bila sve veća, što je na kraju i donelo rezultate. Mislim da je to jedna od bitnijih stavki ako želite da budete šampion – ekipa pobeđuje”.

Igrao si u više zemalja i klubova. Možeš li podeliti svoja iskustva – koja ti je liga bila najzahtevnija, a gde si najviše napredovao kao igrač?

“Moj prvi odlazak iz Srbije bio je u futsal klub Veszprem iz Mađarske. Otišao sam kao mlad, imao sam 21 godinu. U početku mi je bilo jako teško – to je bio prvi put da sam otišao negde van Srbije i da živim sam, gde nisam nikog poznavao. Kako je odmicalo vreme, postajalo mi je sve lakše, počeo sam da se družim sa momcima iz kluba, prihvatili su me dobro i počele su stvari da se postavljaju na svoje mesto. Nažalost, posle 4 meseca igranja u Mađarskoj, liga je stopirana zbog korona virusa. To je bio veliki problem za sve fudbalere kojima je liga bila stopirana – morali su svi da odu jer se nije znalo koliko će to trajati. Za mene kao mladog igrača to je bilo jako loše jer nisam imao vremena da pokažem zbog čega sam došao i morao sam da se vratim u Srbiju.

Posle virusa, lige su počele da se igraju normalno, a moj cilj je bio da se što pre vratim u ritam u kom sam bio i da nastavim svoju karijeru u nekoj drugoj zemlji.
Posle odigranih utakmica Lige šampiona sa FON-om iz Beograda, dobio sam poziv koji nisam smeo da odbijem – Francuska. Za mene je to bio jedan veliki iskorak u karijeri, jer nisam razmišljao ni jedne sekunde da li treba da odem tamo. Francuska liga je, po mom mišljenju, u top 5 liga u Evropi. Svi timovi su fizički spremni i svaka ekipa ima ozbiljna pojačanja. Klub u kome sam ja igrao zvao se Mouvaux Lille Métropole, sačinjen od reprezentativaca Francuske, brazilskih igrača i dva srpska reprezentativca – Nemanje Momčilovića i mene. Momci sa kojima sam igrao u klubu bili su pre svega pravi prijatelji i odlični igrači – iskusni i pametni. Mogu da kažem da su me dosta toga naučili i da sam pored njih postao bolji igrač.
Ostaće mi prijatelji zauvek ti momci, i taj period ću uvek pamtiti po dobrim rezultatima i dobrim partijama!

Posle 2 sezone igranja u Francuskoj, moj klub je nažalost ostao bez sredstava i ugasio se.

Moja sledeća destinacija bila je Hrvatska, o kojoj se danas dosta priča jer je takođe jedna od boljih liga – što i ja isto garantujem. Iz godine u godinu liga je sve bolja, igrači dolaze sa svih strana i prave ligu još kvalitetnijom.
Poziv iz Crnice je došao u poslednjem trenutku prelaznog roka i tada odlučujem da odem, na preporuku igrača koji su već igrali tamo – Miloša Stojkovića i Nikole Matijevića.
Sada idem već kao iskusan igrač i spreman da radim svoj posao kako treba. Ekipa je imala mene kao stranca i još jednog Brazilca u tom trenutku, ostali igrači su bili stariji domaći igrači koji su me jako lepo prihvatili i sa kojima sam takođe i danas ostao u dobrim odnosima.
Ponovo bih naglasio da je hemija između nas bila odlična – igrali smo jedan za drugoga i znali smo da ćemo dogurati do plej-ofa Hrvatske lige. Verovali smo da to možemo da ostvarimo i uspeli smo, što je bio i cilj našeg kluba u tom trenutku. U Hrvatskoj ligi, u završnici, možete pobediti najbolji tim, a isto tako možete izgubiti od ekipe koja je poslednja – to je ono što krasi ovu ligu. Svaki tim ima igrače sa iskustvom i željom da pobeđuje. Posle Crnice, dobio sam poziv iz Araza, sa kojim sam postao šampion posle jedne odigrane sezone”.

Koje su tvoje lične ambicije za nastavak karijere? Postoji li liga ili klub u kojem bi posebno voleo da zaigraš?

“Ugovor u Azerbejdžanu mi je istekao, što ne znači da se moja priča tu završava, a da li ću ostati u klubu i sledeće sezone, pored ostalog, zavisi i od stručnog štaba i njihove volje da me zadrže.
Na meni je da radim na sebi i tokom ove pauze i da se pripremim za sledeće izazove koji me očekuju i koje željno iščekujem.
Što se narednih klubova tiče, voleo bih da se oprobam u nekim od najboljih liga, kao što su Španija, Rusija i druge. Sve to treba zaslužiti i ja ne bežim od toga – poznajući sebe, znam da ću se boriti do kraja i dati svoj maksimum da dođem na mesto na kome zaslužujem da budem”.

Na kraju, kako se sećaš perioda provedenog u KMF Ekonomac? Šta ti danas znači taj klub i kakve uspomene nosiš iz tog vremena?

“Ekonomac je moj prvi klub u kome sam počeo da igram. Svoje prve korake i osnove futsala sam naučio u tom klubu i odatle sve počinje. To je poseban klub i posebna priča u mom životu, zahvalan sam svim ljudima koji su nam dali šansu i verovali u nas od samog početka. Mislim da ceo svet koji je u futsalu zna za ovaj klub i respektuje ga maksimalno, svi znaju njegovu istoriju i njihovo zalaganje za ovaj sport. Moram da napomenem Ivicu Marinkovića, Vidana Bojovića i Predraga Rajića – njima treba biti zahvalan svaki igrač koji je potekao iz Ekonomca, jer su to ljudi koji stvarno znaju svoj posao i posvećeni su maksimalno. Voleo bih da se ponovi to vreme, ti momci koji su bili tu – rado bih igrao ponovo sa njima, i mislim da bismo tek sada, kada smo skupili iskustva sa svih strana, napravili jednu veliku priču ponovo za taj klub”.